Budi svoja

Kultura silovanja

ili: 7 stvari koje ne treba da radite

kada komentarišete slučajeve silovanja

  

 

Šta sve čini „kulturu silovanja“? Tolerisanje, opravdavanje, ignorisanje i normalizovanje seksualnog nasilja – najčešće nad devojkama i ženama – kroz stavove, običaje, postupke i medije. Žrtve silovanja su takođe i žrtve kulture silovanja.

 U svakodnevnom govoru i kroz medije se redovno ignorišu, dovode u sumnju, ulepšavaju i odbacuju slučajevi silovanja umesto da se preispita kultura koja čini da ono bude u toj meri rasprostranjeno. Razmislite o tome kakav uticaj bi imalo da kada komentarišete silovanje NE ČINITE sledeće: 

 

1.   Preuveličavate učestalost lažnih optužbi za silovanje.

Prema proceni FBI-a samo 1-2% optužbi su zapravo lažne. U članku iz 2009, časopis Slate, zaključuje da je najbolja procena učestalosti lažnih tvrdnji, na osnovu analize više velikih istraga širom sveta, maksimalno između 8 i 10 procenata. A ipak je to uobičajeni refren i mejnstrim mediji redovno uživaju u senzacionalizaciji priča o lažnim optužbama, dok ih publika guta sa prividnim olakšanjem. Daleko je veći broj žena koje su silovane (i još mnogo veći broj onih koje nisu prijavile da su silovane), nego što je onih koje su ga lažno prijavile. 

 

2.   Okrivljujete žrtvu i optužujete da je „lakog morala“.

     „Sama je to tražila.“ „Bila je pijana.“ „Jeste li videli šta je obukla?“ Najekstremniji je primer iz Teksasa gde je 11-godišnja devojčica bila iznova grupno silovana. Oštro kritikovani izveštaj Njujork tajmsa o ovom slučaju citirao je članove zajednice koji su izjavili o devojčici: „Oblačila se kao da je starija, nosila je šminku i odeću prikladniju za devojku u 20-ima.“ Iz nekog razloga je ovo uzeto u obzir, iako je između 5 i 18 momaka i muškaraca, od kojih su neki distribuirali i video snimke, ponavljano kidnapovalo i silovalo. Dečaci i muškarci treba da znaju da im način na koji se žena oblači ili njeno korišćenje alkohola ne daje za pravo da je siluju. Devojke će se oblačiti na način koji je „izazovan“. One će biti seksualno napadne. One će piti. Baš isto kao i momci. Mi moramo da budemo jasni kada kažemo da je saglasnost (i sposobnost da se da saglasnost) neophodna pre seksa. 

 

3.    Jasno i glasno ne osuđujete zlostavljače i silovatelje.

      Zapravo, mi ne samo da ne osuđujemo nego upravo suprotno - nastavljamo da štitimo, nagrađujemo i slavimo počinitelje nasilja nad ženama - čak  i finansijski kada su u pitanju slavne ličnosti, sportisti, zabavljači i javne ličnosti. Ovo obožavanje popularnih i slavnih ličnosti podržava kulturu nasilja. Koliko ljudi troši vreme i novac da bi gledalo Mel Gibsona, slušalo Krisa Brauna, gledalo filmove Romana Polanskog... Kada se to desi, da li kažete svojoj deci „Gde je bila majka te devojčice?“ ili „Sama je sebe dovela u tu situaciju“, umesto da kažete „Neću da platim da kupim njegovu muziku zato što je on zlostavljač“ ili „Siguran sam da je film dobar, ali je on drogirao i silovao 13-godišnju devojčicu i zatim pobegao iz zemlje“.

 

4.    Učite samo devojčice, a ne i dečake, savetima za sprečavanje silovanja.

Prevencija silovanja je važna i svaka devojka i žena, bez obzira da li je svesna toga ili ne, ima svoje strategije da izbegne napad. Ipak, zamislite, kao što je Canyourelate.org nedavno učinio da bi dramatično ilustrovao ovu poentu, da saveti o prevenciji glase, između ostalog: „Nemoj da stavljaš drogu u devojčino piće“ ili „Kada vidiš ženu kako spava, nemoj da je siluješ.“ Ali, šta bi bio kada bi dečaci bili učeni da intervenišu? Da se ne šale tako što će jedni drugima upućivati homofobične uvrede? Nikakva količina saveta, spiskova i lista neće zaustaviti silovanje sve dok dečaci i muškarci ne nauče da saosećaju, uskoče da spreče agresivne prijatelje i pomognu svojim prijateljicama ili rođakama kad se pojavi neprijatna ili potencijalno opasna situacija. 

 

5.    Predstavljate silovanje kao nešto što se dešava isključivo devojkama.

Dečaci posebno plaćaju cenu ovog mita. Nacionalno američko istraživanje iz 2010. otkriva da za dečake postoji duplo veća verovatnoća da budu silovani u detinjstvu nego kasnije  – 28% muških žrtava su prijavili silovanje između 6 i 10 godina, posle čega učestalost napada opada, nasuprot 12% devojčica, za koje opasnost dostiže maksimum u tinejdžerskim i dvadesetim godinama (ali suštinski nikad ne prestaje). Prema organizaciji Advocates for Youth: „Posebno je teško utvrditi učestalost muških žrtava, zbog verovanja da: samo devojke mogu biti zlostavljane, da je seks između starijih žena i dečaka poželjan, da viktimizacija dečaka od strane muškaraca podrazumeva manjak muškosti i/ili pristanak od strane deteta.“ Seksizam, mizoginija, rodni stereotipi i, da, kultura silovanja su krivi za ovo. 

 

6.    Pričate o silovanju muškaraca od strane žena kao da se dešava jednako često.

U stvari, nasilje nad ženama, i silovanje kao njegov deo, daleko je rasprostranjenije. Kada se konstatuje da se seksualno i porodično nasilje nesrazmerno češće koristi radi kontrolisanja devojaka i žena, ne znači da su iskustva napada i silovanja dečaka i muškaraca na bilo koji način manje relevantna ili užasavajuća. Međutim, u ovom trenutku, statistički govoreći, to je jednako tome da se svaki put kada se priča o ženama koje imaju rak na dojci, obavezno spomene da takođe, i neki muškarci dobijaju rak na dojci. Impliciranje ekvivalentnosti i preuveličavanje učestalosti žena koje siluju je apsurdno iskrivljivanje realnosti. Prema nacionalnom istraživanju, u Americi između 1 i 2% muškaraca je silovano ili je doživelo pokušaj silovanja, u poređenju sa 20% žena. I tih 1-2% je ukupan broj – ne samo slučajevi počinjeni od strane ženskih osoba.  

 

7.  Govorite: „Ja ne silujem i ne poznajem nijednog silovatelja i zato to nije moj problem.

     Ne smatram da svi muškarci treba da osećaju krivicu zbog nasilničkog ponašanja silovatelja. Ali takođe mislim da je pomeranje razgovora o silovanju na defanzivan, ličan i anegdotski nivo destruktivno, zavaravajuće i kontraproduktivno. Kao što je Hugo Švajcer, profesor istorije i roda na Pasadena koledžu istakao muškarci treba da budu ljuti – ne na femistkinje i ostale koji ističu činjenice o silovanju, nego na kulturu silovanja koja nijh same prikazuje kao životinje nesposobne da kontrolišu svoju nasilnu, agresivnu seksualnost.

 

  

Tekst adaptiran sa: „Definition of Rape: 7 Ways To Rethink How We Approach Sexual Assault“ - Soraya Chemaly http://www.huffingtonpost.com/soraya-chemaly/definition-of-rape_b_1190255.html

 Slika adaptirana sahttp://www.crasac.org.uk/myths-and-stereotypes.html

 

 

 

 

 

 

 

 

Share